Većina nas se samo trudi da pruži sve od sebe. Kada zahtevi prevazilaze naše sposobnosti, počinjemo da pravimo celishodne izbore koji nas održavaju tokom naših dana i noći, ali s vremenom oni uzimaju danak. Preživljavamo sa premalo sna, u trku gutamo brzu hranu, koristimo kafu kao gorivo i smirujemo se, neko alkoholom, neko tabletama za spavanje, a neko i jednim i drugim.   Suočeni sa neumoljivim zahtevima na poslu, postajemo razdražljivi I rasejani. Vraćamo se kući nakon dugotrajnih radnih dana iscrpljeni, a porodicu često ne doživljavamo kao izvor energije i obnavljanja, već kao dodatnu obavezu u ionako pretrpanom životu.

Hodamo sa planerima i listama obaveza, mobilnim telefonima, instant elektronskim podsetnicima – kreiranim da bi nam pomogli da bolje iskoristimo svoje vreme. Ponosni smo na svoju sposobnost da obavljamo više zadataka istovremeno i, poput ordena na grudima, ističemo svoju spremnost da se poslu posvetimo prekovremeno. Termin 24/7 opisuje svet u kojem se posao nikada ne završava. Koristimo reči poput opsednut, smoren, sluđen i razbijen ne da bismo opisali  neko spoljno haotično stanje, već da bismo okarakterisali naš svakodnevni život. Osećajući glad za vremenom, mi pretpostavljamo da nemamo drugog izbora osim da što više obaveza natrpamo u svaki dan. Ali, efikasno upravljanje vremenom nije garancija da ćemo uneti dovoljno energije u naše aktivnosti, da ćemo ostvariti svoj maksimalni učinak i doći do vrhunskih postignuća na poslovnom i privatnom planu. U 20-om veku, takvim pristupom, mogli smo u jednoj meri da funkcionišemo, ali u 21-om veku, takav pristup često ne funkcioniše, često i šteti, a posledice znaju da budu i fatalne.