Neka šef odluči

Postoje stvari u ponašanju koje možemo nazvati „ludostima“, ali su toliko prisutne da smo ih prihvatili kao normu. Ponekad nas zabave. Naravno, kada se ne događaju nama. Ponekad nas naljute – kada nam se dogode. Ali, ove „ludosti“ su poznati i to, vrlo poznati elementi našeg radnog života. Da bih vam skrenuo pažnju na njih, prikupio sam nekoliko takvih „ludosti“ i napisao kako da se nosite sa njima. O borbi protiv njih sam pisao za svaki slučaj. Većina će se samo nasmejati kada prepoznaju svoje kolege u tim situacijama.

Pa dobro. Ne prepoznaju sebe!

Nakon prve korporativne „ludosti“ – „ZAUZET SAM“, u ovom tekstu tema je:

Druga korporativna „ludost“ – „NEKA ŠEF ODLUČI“

Milan i Nevena su se posvađali. Nije stiglo pismo iz jednog odeljenja u drugo. Izgubljene su dve kutije u skladištu … Toliko razloga za donošenje odluka. Zar ne? I ove odluke, naravno, mora doneti veliki šef. On mora da reši Milanov i Nevenin nesporazum kako bi ih urazumio i pomirio. On je taj koji mora da podseti odeljenje koje nije poslalo pismo, a zatim da podseti odeljenje koje nije moglo da ga pronađe, jer je poslato, ali je e-mail poruka otišla u folder „neželjena pošta“. On je taj koji mora lično da ode u skladište i pobrine se da upravnik skladišta zada svom zameniku zadatak da naloži radniku u skladištu da pogleda u dalji ugao.

Praksa prebacivanja svih nevolja na šefa, čak i onih najmanjih koje se mogu otkloniti minimalnim naporom i rešiti jednim do dva klika mišem, prava je epidemija u modernim kompanijama. A većina problema koji idu šefovima su problemi koji su prouzrokovani činjenicom da zaposleni ili ne žele da preuzmu odgovornost za donošenje odluka, što je ređi slučaj, ili, češće, razlog je taj da se zaposleni reosiguravaju čak i u situacijama kada se posao može jednostavno odraditi bez donošenje posebne odluke. Naročito, bez odluke koju veliki šef treba da donese. 

S druge strane, ovu epidemiju podgrevaju sami šefovi. Šefovi koji žele da budu svesni svih sitnica i da ništa ne previde. Šefovi koji ne veruju svojim potčinjenim toliko da nisu spremni da i najjednostavnije zadatke ostave bez kontrole. Generalno, ovo može da bude začarani krug.

I teško je boriti se protiv ove pojave. Zaista teško. Jer samo prva osoba kompanije može da započne takvu borbu, uloživši u nju veliku količinu voljnih napora. Treba reći i da, nažalost, ovde nema jednostavnih recepata. Ali, postoji niz koraka koje treba preduzeti. Prvo, neophodno je razviti i usvojiti uredbu o klasama odluka. U takvoj situaciji neophodno je propisati kojim novcem, materijalom, radnom snagom i drugim resursima raspolaže svaki nivo hijerarhije u kompaniji. Dodatno, neophodno je formirati listu standardnih situacija koje zahtevaju donošenje odgovarajućih odluka i sprovesti obuku za menadžere o principima kojima treba da se rukovode kada se nađu u takvim situacijama. Dalje, neophodno je utvrditi da menadžeri ne dobijaju samo pravo, već i obavezu donošenja odluka određenog nivoa. Reč je, najčešće, o velikom i napornom poslu. Ali i poslu u koji je vredan uloženog truda.

Za početak, kada vas zadesi nešto slično, jednostavno možete poslati zaposlene koji su došli kod vas da se potrude da reše njihov problem samostalno, da međusobno razmotre opcije i tek onda dođu kod vas. I uključite se samo da odobrite jednu od opcija. Štaviše, iz iskustva mogu da kažem da kada se rešavanje problema postavi na ovaj način, oni se često ne pojavljuju drugi put. Zaposleni se, ubuduće, trude da sami rešavaju probleme.